Ni korak bliže!

Dobro, možda jedan.

Lorka i nije neki slikar, a nije ni ormar

Od svih slova azbuke najdraže mi je miholjsko leto i ona tačka na šolji.

Dugačko

Čitalačka publika

Misha Mashina & Mashtrakala su novotalasni/postpank bend, oslonjen na zvukove prve polovine osamdesetih godina XX veka - onog veka kada je umro Lenjin. Cinizam, ironija, sarkazam i besmisao suština su tekstova Mashtrakala, bez ikakvog pokušaja da se izrazi nešto duboko individualno, umno i nadasve dosadno.

Iako je prvi album ("Na leđima žirafe") snimljen još 2013. godine, bend je okupljen tek krajem 2014. kada je Misha shvatio da je zabavnije u društvu, nego u nuklearnom reaktoru. Od osnivanja, kroz bend su prošli razni ljudi, dok se konačno postava nije ustalila kao četvorka:

- Misha Mashina na tamburi sa šest žica i grlom vola,
- Dušan Aleksić na električnom analognom metalofonu,
- Saša Škrgić na tamburi sa četiri žice i pratećim nazalnim rekvizitima,
- Jovica Marković na buradima s kozjom navlakom.

Do sada su snimljena četiri albuma:

"Deca smeća" (2016.)
"Mislim, dlake, postojim" (2015.)
"Na leđima žirafe" (2013.)

Sva tri albuma su nastala, snimljena i miksovana u Puzećem Studiju Mishe Mashine, u periodima između gledanja najbesmislenijih filmova 80-ih.

Ono malo muzičkih kritičara koji su došli do snimaka i imali volje da se izjasne o dometima i kvalitetu, slažu se, kako nam se čini, da ima tu ponešto što valja. Makar jedno 101%. Ostalo je, verovatno, čisto đubre, na nivou SARS-a. Ovenčana slavom i na crvenom tepihu rokenerol legendi, Mashtrakala nisu poklekla: ništa od nas neće biti, nikad nećemo izdati za velike kuće, nikada nećemo svirati pred hiljadama ljudi. Ne zato što smo neki underground koji čak ni hipsteri ne razumeju - već zato što to nije zabavno. A i mrzi nas da se potrudimo.

U toku (jul 2017.) je lagani rad na četvrtom izdanju, vežbanje i pripremanje za jesen i nove svirke pred svih 50 ljudi.